Prvi deo priče
Raša Todosijević, 26 septembar 2011, Beograd


Prvi deo ove priče, zapravo njen manje važan deo, započinje jednog jesenjeg jutra u mestašcu od 120 porodičnih kuća; sve su one smeštene u uskoj i dubokoj dolini duž autoputa koji prati krivudav tok brze i hladne planinske reke. Verujući da im njeno indijansko ime neće doneti sreću meštani su vremeno tu plahu i opasnu reku prozvali Divlji Potok. Država se zove Montana, a mestu o kome je reč najbolje bi bilo nadenuti ime Djavolja Bestragija; godina je 1999.
Prema zvaničnim papirima naselje je osnovano 1889 godine. Te je godine izvesni Džonatan Stanton kraj Zelene Stene doveo čopor neprosejanih nikogovića. Uz tu raspojasanu gomilu bez prebijene pare i alata Stanton je doveo nekoliko stručnjaka, nekoliko stasitih drvoseča i nekoliko nemilosrdnih predradnika. Zadatak je bio da se na ravnom uzvišenju, baš iznad spruda, sagradi pilana, zatim put u brda i most; sa druge strane reke valjalo je podići dobre radničke barake i magacine za alat, odeću i gomile svakojakih namirnica za vremena kada snežni nanosi zatvore put ka većim naseljima. Od tih pionirskih dana je prošlo više od sto godina a Djavolja Bestragija – nadam se da se niko ne ljuti što ja i dalje koristim to šašavo ime – jedva da je za dve stotine duša uvećala broj svojih žitelja. Da ne beše Stentona, bar tako misle podanici Bestragije, niko od njih ne bi postojao a ovde bi i dalje zavijali vukovi, kotile bi se mečke i medvedi i niko ne bi imao razlog da za časak zastane i da zadivljen osmotri veličanstvenu pustoš njihove doline. U II Svetski rat je otišlo 7 njihovih regruta i, bogu hvala, sva sedmorica su se kućama vratili živi i zdravi. Došli su u uniformama i sa ordenjem da bi neku nedelju kasnije sva sedmorica, verovatno po ranije utanačenom dogovoru, otišla u Helenu a potom u Njujork. Eto, tako to biva kad mladjariju pustiš da se smuca svetom. Njihov odlazak je ozbiljno poremetio krhku ravnotežu izmedju muškog i ženskog sveta i sumnja se da će ta ratna šteta ikad biti nadoknadjena.
U samom centru mesta, ako se ta čistina tako može nazvati, pored zgodnog parkinga, nalazi se Barnijev bar “Zlatni Jelen”. Onog dana kada su Barni i Tvaila skupili dovoljno novca i napokon otvorili svoj bar naziv “Zlatni Jelen” beše Tvailina epohalna umotvorina. Još dok je bila devojčica Tvaili je neki rodjak za rodjendan poklonio debelu knjigu punu škotskih legendi. Jedna od tih legendi pominje dogodovštine sa zlatnim jelenom. Brdjani bi njegova zlatna govanca rado trampili za oružje i ostale potrepštine da bi iz svojih zaseda mogli da tamane pohlepne Engleze ali i lopuže susednih klanova koje su brzim barkama dolazile do njihovih obala i tu otimali šta god im se svidi. Medjutim, taj je jelen kenjao uvek na istom skrovitom mestu. Za njegovu tajanstvenu pećinu punu zlatnih govana znale su samo mlade i pobožne device iz Flečerzovog klana, zapravo samo mlade i pobožne device iz doline Orki za koje se pouzdano znalo da nisu u srodstvu sa onim hvalisavim budalama iz Makgregorovog klana.
Kada bi se neki putnik ili lovac, svrativši u Barnijev bar, raspitivao o zlatnom jelenu, misleći da je u pitanju posebna vrsti jelena koja obitava na okolnim planinama Tvaila bi mu potanko ispričala tu prekrasnu legendu iz teških dana škotske prošlosti. Sve bi išlo kako valja, sve tako dok se Tvailino pripovedanje ne bi primaklo onim mladim pobožnim devicama koje bi dokone zamlate bez trunke stida povezale sa njenom sestrom Agnes Armstrong, osvedočenom matorom pobožnom devicom, usedelicom prvog reda, koja se zavetovaše na celibat jer je, kako sama reče, odavno verena za Isusa Hrista.

Tik uz gostionicu je Lizina prodavnica svega i svačega. Liza je duša mesta, središte sveta, univerzum dolazećih novotarija. Kod Lize se mogu nabaviti lekovi, šminka, ekseri, šeširi, šivaće mašine, pivo, tekstil, kompjuteri, krompir, košulje, lovački pribor, puške, municija, elektro-materijal, jastuci, raznovrsni alati, alkohol za šljoku, boje, baterije, keks, smrznuto povrće, banane, breskve u gustom sirupu i koješta drugo. Naokolo su planine, nepregledni četinari i tišina. Nije zgoreg potsetiti da su u Djavoljoj Bestragija svi ili gotovo svi u bližem ili daljem srodstvu. Nekada davno to uopšte nije bilo tako; istine radi, čak i danas, pored dobrog puta, televizije, mobilnih telefona, kompjutera i močnih džipova, teško da bi koja ambicioznija cura poželela da u toj pustari svije svoje porodično gnezdašce. Ljudi nisu loši, daleko od toga, ali tu gde se svi znaju poimence, što se kaže: od krštenja do nadgrobnog kamena, i gde je svako svakome neka svojta, stvari ne zvuče previše idilično.
Sem modernizovane pilane i novog betonskog mosta sagradjenog na istom mestu gde i stari drveni prelaz, od prvobitnog naselja nema ni traga. Majkl Grif, poslednji žilavi pionir iz Stentonove gomile, njegova desna ruka, otišao je u većna lovišta 12 oktobra 1935 godine, baš kada je Helenu pogodio onaj gadan zemljotres. I pored pisanog traga o tihoj smrti i dostojanstvenoj sahrani tog istinskog metuzalema, gde se tačno navode imenom i prezimenom deset prisutnih osoba, niko danas u Bestragiji ne pamti da je ovde živela porodica Grif. Vreme čini svoje.
Dakle, tog vedrog jesenjeg jutra - a beše 3 septembar 1999 godine – Barnijeva Tvaila je sišla u prizemlje da otvori krčmu. Ona uvek ustane pre svog muža. Biće da je od tada prošlo pola sata kad se na parkingu zaustaviše neka kola, jedan srebrni Kadilak. Niko ovde ne vozi srebrni kadilak iz 1996. Alanov najstariji sin Džeri ima crni i besni kadilak iz 1991. i to je sve. Tvaili se učinilo, bar po dobro skrojenom odelu i papreno skupim cipelama, da bi dasa koji je upravo ulazio mogao biti neko od onih viših državnih službenika koji ponekad navrate da popiju kafu, da nešto prezalogaje i protegnu noge na putu ka severu. Dok se on dvoumio gde bi da spusti svoje cenjeno činovničko dupe eto i sanjivog Barnija.
- Barni - reče Tvaila oštrim glasom kao da budi dremljivog muža – gospodin oće kafu i nešto bi da baci u kljun. Spremi kafu i vidi šta želi.

Dok Barni prilazi Tvailinoj verziji višeg državnog službenika, u donjem delu Bestragije, a to je tek milju i štogod nizvodno od “Zlatnog Jelena”, lepa Lori u žurbi silazi niz dvorišno stepenište i unezverenog pogleda kreće širokom stazom kraj autoputa pravo ka Barnijevom svratištu. Sem tankog plavog džempera i lagane letnje haljine Lori na sebi nema ništa toplije. Ona sa sobom ne nosi tašnu jer je ženska eklezija ustanovila pravilo da se po Bestragiji ne nose tašne. U ovom šupku, gde se s kraj na kraj naselja može stići za dvadesetak minuta i gde se svi znaju, tašna nije nešto što bi gospodjama bilo potrebno, niti ih taj modni detalj čini posebnim. Svi znaju šta Lori danas kuva za ručak, koliko viskija njen Adam može sebi da sruči u grlo i kako uči njihova ćerka zvana Mala Linda. Otac i ćerka su plavušani, pravi severnjaci, Nemci, Skandinavci ili možda Vikinzi a Lori je izrazita crnka krupnih crnih očiju i osrednjeg stasa; Lori ima mlečno belu put bez ijedne jedine mrlje i pride uporno nosi frizure ala Elizabet Teilor iz mladjih dana. Njena familija takodje beše deo Stantonove ergele, ali su svi malčice šunuti u glavu. Ona je zgodna ženska, veoma zgodna ženska, i Adam je zarad Lorine lepote lasno gutao njene naskroz blesave nastupe. Kad Lori zajebe stvar onda se o tome naklapa mesecima.
Došavši do gvozdene kapije Alanovog stovarišta, u kome po običaju nema nikog do 11 sati, Lori je odatle, upravo iz tog ugla, lepo mogla da osmotri blještavi parking, srebrni kadilak, velike prozore i belo pročelje Barnijevog lokala. Hipnotička snaga onoga što vidi ili, onoga što joj se jedne noći urezalo u mozak, dade joj nov elan i ona pohita ka “Zlatnom Jelenu”.
Lori lagano otvara vrata “Zlatnog Jelena”, za šankom sedi ukusno odeven stranac i onda, brzinom koja se može videti samo u filmovima naučne fantastike Lori, mimo svih poznatih zakona fizike, u nemerljivom deliću sekunde, prevaljuje dvadesetak stopa da bi se, vrag bi ga znao kako, namah stvorila pred tim nimalo zbunjenim čovekom.
- Gospode Bože – promuca naskroz raspamećena Lori – mogu ti popušiti dok trepneš.