MEČKA BOŽANA
Raša Todosijević, 1.8.2010 (nedoradjeno)
Ja sam vam već ranije pričao da je moja pokojna majka imala dve sestre i dva mladja brata. Njena sestra bliznakinja je umrla na porodjaju. U toj istoj bolnici ja sam se rodio samo četiri dana posle njene smrti. Njihovu najstariju sestru - koja je još u detinjstvu zbog neke bolesti ostala malčice nagluva - svi su u kući zvali Mečka Božana. Moja tetka Božana je bila krupnija od ostale dece; ona je volela dobro da jede, volela je da spava, volela je da komanduje, volela je da izigrava glavu porodice i da paradira svojom umišljenom superiornošću najstarijeg deteta. Moja tetka je dogurala dotle da je čak i svoje prvorodstvo smatrala ličnom zaslugom. Nadimak Mečka Božana, Boža ili, naprosto, Božana, ukućani su joj prišili imajući za uzor istoimenu mečku koja je u predratnom zoološkom vrtu bila ljubimica beogradjana ali i sveta iz unutrašnjosti. Bilo kako bilo slava mečke Božane je prešla granice Srbije baš kao što će posle Drugog svetskog rata svi znati da u tom istom zoološkom vrtu obitava jedan tromi nilski konj po imenu Buca.
Buca je imao bazen tik uz malu betonsku plažu dva neverovatno flegmatična, bezimena i nepokretna krokodila. Radoznali posetioci su ih gadjali metalnim paricama očekujući da će ih udarci belih i žutih novčića naterati da se pokrenu. Ništa od toga. Na kraju radnog vremena čuvari bi iz njihove smrdljive Fontane di Trevi, iz zelenkasto-žutog plićaka, počistili dnevni pazar a sutra bi, kao što već pogadjate, sve opet krenulo po starom.
Meni je često u pamet dolazila šaškasta misao da ta nepomična egzotična čudovišta nisu živi stvorovi. Pretpostavljao sam da je najverovatnije reč o prepariranim životinjama sa kojima ljudi iz zoološkog vrta varaju posetioce i njihovu razuzdanu dečurliju. Kada se s većeri zakatanče vrata zoološkog vrta tada čuvari u vojničku ćebad brižno spakuju svoje zlatne nilske koke, saberu zaradu, zatim je medju sobom podele na ravne časti pa onda, svi djuture, umiveni i začešljani, krenu u besni noćni provod. U kafani «Domovina» ta bi radnička gospoda naručivala najskuplja flaširana vina; jeli bi hrpe ćevapčića, ražnjića ili ljutih pljeskavc, držali bi duge i skladno sklepane zdravice o dostupnim idealima jugoslovenskog socijalizma a pritom bi se bestidno šegačili na račun glupe svetine.
Kad god bih ja, u kakvoj zgodnoj prilici, pomenuo lukave poduhvate zoološke družine majka bi me kažiprstom opomenula da ne klepečem koješta. Zato čak i danas, posle gotovo šezdeset godina od mojih prvih sumnji, i dalje nisam siguran da li su ti preparirani reptili, ti silni novci i ta bančenja u kafani «Domovina» bili blistavi uzleti moje vidovitosti ili sam priču o dobro smišljenoj podvali pokupio iz najludjih poslovnih snova izgladnele beogradske sirotinje recimo, negde sredinom pedesetih godina prošlog veka.